Два се царства никад не могу имати: Ако једно хоћеш друго мораш дати. То делом показа не оставив Бога Лазаре, витеже царства Христовога. Два се Духа боре у човеку сваком: Узвишен је један а други је лаком; Овај вуче к земљи, први небо жели Тако се и човек на два царства дели. Ти дух земни…

Христе Боже распети и свети Српска земља кроз облаке лети; Лети преко небесних висина, Крила су јој Морава и Дрина. На трисвето и на трисаставно Одлазимо на Косово равно; Одлазимо на суђено место Збогом мајко, сестро и невесто.

Ниси ни хладан, ни врућ Размотримо нешто подробније тип савремених хришћана – Лаодикијаца који је тако веродостојно, премда и у свега неколико црта, насликан у Апокалипси. Пре свега, Лаодикијцима се пребацује богопротивна духовна млакост. Млак човек се колеба између истине и лажи, између добра и зла.

Тројице Пресвета, наша мила надо, Ко је тебе славио никад није страдо. Народи страдају без Твоје љубави, Тешко свакој души која Те не слави Тешко народ греши и у пропаст ходи, О Тројице света Ти нас ослободи