У СУСРЕТ ДИВНОМ ПОСТУ

– Геронда, да ли људи који живе духовним животом у свету треба да показују пред неверујућима да посте?

Ако се ради о постовима које је установила наша Црква – среди, петку, вишедневним постовима, онда треба – јер је то исповедање вере. Међутим, други постови који се чине ради подвижништва из љубави према Христу, или да би нам била услишана нека молитва, треба да се врше тајно.
Циљ је да се православно живи, а не само да се православно говори или пише. Зато и видиш, да уколико проповедник нема лично искуство, онда његова проповед не долази до срца и не мења људе.

– А ако Геронда, онај који слуша или чита има добре намере?

Е, тада он већ има Божанску благодат и има користи управо због тога. Међутим, онај који нема добро настројење ће почети да разматра оно што је проповедник рекао и неће имати никакве користи. Лако је мислити православно, али је потребан напор да би се живело православно.
Једном је један богослов у својој проповеди позвао људе да иду да дају крв, јер је за то било потребе. И заиста: многи су били подстакнути његовом проповеди и дали су много крви. Сам он, међутим није дао ни кап, иако је да директно кажем имао крви напретек. Људи су саблазнили. „Ја, – сам дао крви више од свих!“ Тако је он умиривао своју савест. Боље би му било да није позивао народ на проповеди да да крв, већ да је сам и без много буке дао мало крви!
Достојанство има свој начин живота. Један човек, који уопсте није имао везе са Црквом, ми је рекао: „Ја сам од десних. – „Каква ти је корист од тога што се не осењујеш крстом?“ – одговорио сам му. „Каква је корист од тога што се она сматра десном руком, уколико она не прави крсни знак? По чему се она разликује од леве, која не прави крсни знак? Ако си ти од десних, а не осењујеш се крсним знаком, по чему се онда разликујеш од левих? Циљ је у томе да будеш духовни човек, да живиш близу Христа. Тада помажеш и другима“.

Ако човек живи исправно, онда његово дело говори само за себе. У једном граду је живео протестант који је све осуђивао: и свештенике и владике. А у једном оближњем манастиру се подвизавао један монах. Једном је неки атеист питао протестанта: „Ти осуђујеш све владике и све попове. А шта можеш да кажеш о том монаху?“ – „С тим монахом, – каже, – се слажем, зато што он није такав какви су они“. Како верујући човек помаже другим људима ма где био уколико он сам живи исправно? Сећам се да је један мој познаник полицајац служио на граници [са Југославијом]. [С друге стране] су били Срби – комунисти, и то не обични, већ они најбезбожнији, најповерљивији партијски чланови. Када су свештеници прелазили границу, тај полицајац им је целивао руку. Комунисти су то приметили: „Грк-полицајац, а љуби руку Срба-попова!“ То је веома утицало на комунисте, и они су се замислили о вери.

А како помаже другима онај ко поштује неки важан пост и притом остаје веран хришћанским принципима. Зато се и ја трудим да када долазе неки „великаши“ да се видим са њима, како бих им помогао, зато што и они својим примером могу да утичу позитивно на друге. Ево например један маршал кога знам. Све што он ради, све иде изнутра из срца, а не споља. Други, видевши то се замисле и исправљају.

А у прошлости су и познати људи вероватно имали добра начела, веру. Знате ли шта је у једном граду рекла нека позната дама неком члану парламента? Она је са својим супругом била на ручку. Био је у току Госпојински пост, а служили су месо, рибу… Позната дама је постила и зато није јела. Депутат је то приметио и рекао: „Болесни и путници не држе пост“. – „Да наравно, – одговорила је она, – посебно они који путују колима“, тако да није ни окусила мрсну храну. На ручку је међу осталима био и један свестеник, који им се обратио поздравном речју: „Мени је велика част да будем заједно са вама“ итд. и говорио је и говорио, и изговорио мноштво похвала. Тада га је муж те даме прекинуо и рекао: „Не уздајте се ни у кнезове, ни у синове људске, јер од њих не долази спасење“, зато што је тај свештеник хтео њих да велича.

А други пут је та иста дама рекла једном универзитетском професору богословије: „Не тражите ситнице и не обарајте ученике на испитима. Трудите се да их полажу, зато што у епархијама нема довољно свештеника!“ Желим да кажем да су раније познати људи више бринули за Цркву и да су били пример за народ.

Данас позитиван утицај на људе има наш сопствени хришћански пример и наш хришћански живот. Хришћани треба да се разликују по одважности, племенитости, пожртвованости. Зато ја говорим мирјанима: „Волите Христа, имајте смирење, испуњавајте своју обавезу – и Христос ће пројавити вашу врлину пред људима“. Врлина има своје правило: „издаје“ човека, без обзира где се он налазио. Чак иако се он сакрије и направи јуродивим Христа ради, врлина ће га одати макар и нешто касније. И благо које је накупио, и које ће се открити у свој својој пуноћи, ће јос једном помоћи многим душама, и можда ће им тад помоћи и више. Онима који нису криви и који се муче, одлазе на штедну књижицу. А онима који су криви исплаћује дугове.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s