Браћо и господо, избрани јунаци, Ево нам се сада приближују данци. Цар је турски Мурат силну војску диг’о И у наше царство на Косово стиг’о. Заузео поља, села и градове, На црквама нашим срушио крстове.

На Косову пољу тужном, Због неслоге Србин страда Царевину своју губи, И у тешко ропство пада. Ал’ даље се није могло, Кад се гине нек се гине, Карађорђе народ диже, Да окове турске скине.

Пред Ускрс једног благог пролећа јездила су три ландау фијакера из Сарајева ка манастиру Милешеву. Путници су били угледни Срби из Сарајева, који су за време Првог светског рата дали завет Богу, да ће у случају српске победе над Аустријом поћи у овај манастир, и над гробом Светога Саве принети благодарност Господару. То су били…

Христос фарисејима: Породи аспидини! Како можете добро говорити, кад сте зли? Јер уста гoвope од сувишка срца. Не прља човека што улази у уста; него што излази из уста оно прља човека. Ти испитујеш срца и утробе, Боже праведни (Матеј, 12, 34; Матеј 16, 17; Псалм 7, 9) У свим својим делима, и у свима…

Два се царства никад не могу имати: Ако једно хоћеш друго мораш дати. То делом показа не оставив Бога Лазаре, витеже царства Христовога. Два се Духа боре у човеку сваком: Узвишен је један а други је лаком; Овај вуче к земљи, први небо жели Тако се и човек на два царства дели. Ти дух земни…

Христе Боже распети и свети Српска земља кроз облаке лети; Лети преко небесних висина, Крила су јој Морава и Дрина. На трисвето и на трисаставно Одлазимо на Косово равно; Одлазимо на суђено место Збогом мајко, сестро и невесто.

Ниси ни хладан, ни врућ Размотримо нешто подробније тип савремених хришћана – Лаодикијаца који је тако веродостојно, премда и у свега неколико црта, насликан у Апокалипси. Пре свега, Лаодикијцима се пребацује богопротивна духовна млакост. Млак човек се колеба између истине и лажи, између добра и зла.

Тројице Пресвета, наша мила надо, Ко је тебе славио никад није страдо. Народи страдају без Твоје љубави, Тешко свакој души која Те не слави Тешко народ греши и у пропаст ходи, О Тројице света Ти нас ослободи

ОСТРОШКОМ СВЕТИТЕЉУ ВАСИЛИЈУ…… Седамнаестог, давна века, Живаљаше дијете имена Стојан… Богоугодне родитеље имљаше, У цркву недеље сваке одлажаше… Знао нико није, веру отачаску….

Живела једном једна благословена породица. Родитељи, који су веровали у Бога и имали велико смирење, вођаху своје двоје деце Христовим путем. Од малена ова два детета заволеше Бога. Прислуживање у Цркви, поред свештеника, бејаше једна од њихових највећих радости. Када довољно поодрастоше, одлучише да остатак свог живота посвете Цркви.