ЈОШ НИ ЗОРА ЗАБЕЛЕЛА НИЈЕ

Још ни зора забелела није,
Јерусалим још сном мртвим спије
У недељу на Голготској стени
Просу с’ блесак никад невиђени
Уста Христос од смрти моћнији,
Од ангелских ликова светлији.

Уста Господ ком је и свет тесан,
А камол’ гроб од камена стесан
Земља на све уздрма се стране
И небесне отворише с’ бране
Анђелске се силе радоваху,
Христос васкресе: себе поздрављају.

И стражари тргоше с’ у страви,
Сан гледају невиђен на јави,
Попут Христа, Спаситеља, Бога,
И над смрћу победоноснога –
Гробови се многи отвараху
И из њих сад мртви устајаху.

Свете жене гробу иду смерно,
Ојађене болом неизмерно.
Кад на гробу, два човека седе,
Све сјајности пред Њином су бледе.
Два младића лепотом прекрасна,
Светла ока к’о даница јасна.

Божанским су обливени жаром,
Испуњени милотом и чаром.
Видећ’ жене на месту чудесном
Прозборише к’о најслађом песмом:
„Што међ’ мртвим живога тражите?
– Христос васкрес свима објавите!“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s