У старој Грчкој, Сократ је био познат по томе да је веома високо ценио знање. Једног дана велики философ је срео познаника који му је рекао: – Знаш ли шта сам управо чуо о Твом пријатељу? – Само тренутак – зауставио га је Сократ – …пре но што ми било шта кажеш, желео бих да…

О свети Јоване, дивни Крститељу, Ти Претеча беше славном Спаситељу, Ти чистотом твојом људске душе текну И к’o страшна труба са Јордана јекну Будећ’ људе од сна и порока лена, Кад секира беше близу до корена.

Чиме сам заслужио, о Мајко Света, Ја недостојан и самога живота Да ево скоро скоро три лета Стојим поред Твога Кивота Мајко,немам Ти шта поклонити, Осим овога сиромашнога срца мога Ја верујем,можеш га учинити Да постане најскромнији стан Свевишњега Бога.

Уснуо сам сан да разговарам с Богом. „Дакле, ти би хтео разговарати са мном?“ рече Бог. „Ако имаш времена“ рекох. Бог се насмеши. „Моје је време вечност. Шта си ме желео питати?“ „Шта те највише изненађује код људи?“