Пажљиво усмеравајући поглед на себе самог и посматрајући своје унутрашње стање, уверио сам се искуствено да не волим Бога, да немам љубави ка ближњем, да не верујем ничему побожном, и да сам препун гордости и сластољубља. Све то налазим у мени да дела кад подробно размотрим своја осећања и поступке.
1) Ја не волим Бога. Јер ако бих Га волео, непрестано бих размишљао о Њему са срцем пуним задовољства. Свака мисао о Богу добављала би ми нову сласт. Напротив, ја много чешће и много радије размишљам о светским стварима, а размишљање о Богу за мене представља напор и муку. Ако бих Га волео, разговор са Њим кроз молитву би ме хранио, наслађивао и привлачио на непрестано општење са Њим. Али, ја не само што се не наслађујем молитвом, него осећам напор бавећи се њом, борим се са мрзовољом, раслабљује ме лењост и спреман сам да се позабавим чим било неважним, само да скратим или прекинем молитву. У испразним занимањима време ми лети неприметно, а при сећању на Бога, при постављању себе у Његово присуство, сваки сат ми изгледа као година. Кад неко неког воли, тада током дана непрестано о њему мисли, брине о њему и при било ком послу вољени му не излази из мисли; а ја у току дана једва да одвојим и један час, да бих се дубоко погрузио у размишљање о Богу и да бих распламсао себе у Његовој љубави, а двадесет три часа врло спремно приносим ревносне жртве страсним мојим идолима!… У разговорима о предметима сујетним, о предметима ниским за дух, бодар сам и осећам задовољство, а приликом размишљања о Богу, ја сам сув, лењ и досадно ми је. Ако ме и против моје воље други увуку у разговор о божанском, старам се да што пре пређем на разговор који годи мојим страстима. Неутољиво сам радознао када су у питању новости, политичка збивања и прилике у свету, жудно тражим задовољење моје радозналости о светским наукама, о уметностима, о изумима, а поуке о закону Господњем, о сазнавању Бога, о вери, не остављају на мене утисак, не хране душу моју. Њих не сматрам битним занимањем хришћанина, него, напротив, споредним и другостепеним предметом којим треба да се бавим само у слободном времену, у доколици. Дакле, ако се љубав према Богу познаје према испуњењу Његових заповести.- „ако ме љубите, заповести моје држите“ како говори Господ Исус Христос, а ја заповести Његове не само да не испуњавам него се о њима чак и мало бринем, одатле следи правилан закључак – да ја не волим Бога… Ово тврди и Свети Василије Велики говорећи „Доказ да човек не воли Бога и Христа Његовог је тај да он не испуњава Његове заповести“. (Правила 3)
2) Ја немам љубави према ближњем. Јер не само што не могу да за добро ближњега положим душу своју (по Еванђељу), него не могу да жртвујем своју част, своје имање и мир, ради добра ближњега. Ако бих га волео по еванђелској заповести, као самог себе, онда би његова несрећа погађала и мене, а његова би ме срећа доводила до усхићења. Но напротив, ја са већим занимањем слушам о несрећи ближњег и не жалостим се него бивам равнодушан, или – што је још горе – налазим некакво задовољство у њој; рђаве поступке брата ја не покривам љубављу него их са осуђивањем објављујем. Благостање, част и срећа његова не радују ме као сопствени, а савршенство, као нешто туђе не производи у мени радост, него чак буде нешто као завист и презрење.
3) Ја не верујем догматима вере. Ни бесмртности ни Еванђељу. Јер ако бих био тврдо убеђен да после гроба постоји вечни живот и награда за земаљска дела, ја бих без престанка размишљао о томе,- сама помисао о бесмртности би ме ужасавала и живот бих овај проводио као странац који се спрема да ступи у своју отаџбину. Но, напротив, ја и не мислим о вечности и свршетак овог живота сматрам некаквом крајњом тачком мог постојања. Тајна се мисао гнезди у мени: ко зна шта ће бити после смрти? Ако и говорим да верујем у бесмртност, онда то говорим само разумом, а моје срце стоји далеко од чврсте уверености, о чему отворено сведоче моји поступци и стална брига о благоустројству земног живота. Када би свето Еванђеље, као реч Божја, било са вером примљено у мом срцу, ја бих се непрестано њиме занимао, изучавао бих га, наслађивао бих се њиме и са дубоком побожношћу бих чак и гледао на њега. Премудрост, благост и љубав скривени у њему, доводили би ме до усхићења; наслађивао бих се поукама о закону Божјем и дан и ноћ; хранио бих се њима као свакодневном храном, и свим срцем бих тежио ка испуњењу његових правила. Ништа земаљско не би могло да ме одвоји од тога. Напротив, ако ретко и читам или слушам реч Божју, то бива по нужди и због радозналости и при свему томе, не стижући до дубоке пажње, ја осећам сувоћу и незаинтересованост, и, као да се ради о неком најобичнијем читању, остајем без икаквог плода, спреман да га заменим читањем светских књига у којима налазим више задовољства, више нових и занимљивих ствари.
4) Препун сам гордости и осећања самољубља. Сви поступци моји то потврђују. Видећи у себи добро, желим да га ставим свима на увид и гордим се њиме пред другим, или сам сам у себи, собом задовољан; када и показујем спољашње смирење, ја га приписујем својим сопственим снагама и себе сматрам вишим од других, или, у најмању руку, не горим од њих. Ако у себи приметим порок, трудим се да га оправдам, да га прикријем велом нужности или невиности; љутим се на оне који ме не уважавају, сматрајући да не умеју да цене људе. Обдареностима својим гордим се, неуспехе у подухватима сматрам увредљивим за себе, и радујем се несрећи својих непријатеља. Ако и тежим ка било чему добром, ту имам за циљ или похвалу, или сопствену духовну корист, или светску утеху. Укратко, непрестано од себе чиним сопственог идола коме без престанка служим, тражећи у свему чулно задовољство и храну сластољубивим мојим страстима и пожудама.
Из свега што сам набројао видим да сам горд, прељубочинац, неверник, да не волим Бога, и да мрзим ближњега. Шта од тога може бити грешније? Стање духова таме је боље од мог положаја: макар и не волели Бога, макар и мрзели човека, живели и хранили се гордошћу, они ипак верују и дрхте од вере – а ја? Може ли бити удео јаднији од онога који мене очекује? И од чега још може бити страшнија пресуда него од ове небриге и неразумног живота које ја видим у себи?
Из књиге „Казивања једног боготражитеља“
духовна оаза 